102. generacija Gimazije "Uroš Predić" Pančevo

 

IV7

Biserka Ilić

Raša Aleksić:

ЈОШ НЕКОЛИКО ЦРТИЦА О БЕЦИ

Када смо кренули у Основну школу „Жарко Зрењанин“, Беца је била распоређена у прво један. И као да су јој управо ти бројеви обележили живот. Увек  прва и јединствена. У свему: школовању, стеченом образовању, науци, општој култури,  послу којим се бавила.

 За време великог одмора у Гимназији, пожалио нам се Цаби из седмице: „Лако је вама из осталих оделења. Код нас када Беца  одговара, профани одлепе и дигну критеријум до неба. После ње, за одговор који би у савком нормалном оделењу био оцењен рецимо, тројком или чак четворком, у нашем, може и кец да се добије.“

Само пар дана пре наше матурске вечери, Беца се вратила из Париза, где је учествовала на међународном такмичењу у рецитовању на коме је, говорећи стихове на француском језику, освојила друго место. А врхунац те незаборавне матурске ноћи на Дивчибарама, био је када нам је одрецитовала песму са којом се такмичила у Паризу. Била је то „Барбара“ Жака Превера. Сећам се и да је Беца са нама од Панчева до Дивчибара путовала бусом, док су јој  родитељи балску хаљину довезли до хотела својом колима. Она је свакако заслужила оволику родитељску љубав и пажњу.

Средином седамдесетих, још док смо били студенти, при дну спортске стране  коју сам једино читао у „Политици“, пажњу ми је привукао један мали наслов: „Екипа ЕТФ-а првак у аутомобилизму“. У тексту је било наведено ко су били чланови победничке посаде и ту сам видео једно име које ми је изгледало познато. Бисерка Илић. Нисам могао да верујем. Да то је Беца. Она је тада била на електротехници. Знао сам још из основне и гимназије да је та девојка, шта год радила, увек била најбоља. Али немогуће је да то буде и у аутомобилизму. Па ми још ни возачку нисмо имали а она већ неки првак у овом мушком спорту. Даљим читањем текста, све ми се скоцкало. Између етапа које су вожене, налазиле су се радне тачке на којима су се решавали задаци из математике и електронике, чија се тачност и брзина решавања, бодовала за коначни пласман. Одмах ми је било јасно шта је Бецина улога била у тиму и зашто су постигли тако добро време. Мада знајући је, не би ме изненадило да је и она „обрнула који круг“.

Негде око поднева, назвао ме је Макса како би ми саопштио тужну вест која се тога јутра, брзином светлости ширила међу нама из 102-ге. Али ја сам већ знао. Живослав ми је послао мејл још претходне ноћи. После ме је звао Деја Лакић да ми каже шта  је чуо данас пре подне, кад је био на прегледу код Маге. На крају  се јавио Зоран Нићифоровић.
„Да, знам да је умрла Беца“ рекох Нићифоровићу  који је у првој години гимназије ишао у  чувено мушко 1/9. Рекао ми је да се сећа, као јуче да  је било, када је Бецу у њихово оделење довела професорка музичког Љиља Дошен, да би чули како треба да се пише реферат о неком знаменитом композитору. Слушали су је у највећој тишини док је читала свој рад, што баш и није био обичај у овом оделењу. Вероватно  више заинтригирани њеном лепотом  него  стваралачким опусом неког ренесансног композитора. Ипак  и сада, после 45 година, када сам питао Нићифора који је композитор био тема њеног састава, одговорио је као из топа: „Ђовани де Палестрина“.

nazad na početnu stranu